Šabački lokal-šovinizam: Pokondirena tikva diže medijsku bunu protiv Valjevaca

(Citat koji sledi objavljen je u novinama Danas u ponedeljak, 10. marta 2008.)

U trci za raspodelu sedišta regionalnih institucija Valjevci pretekli Šapčane

Dug put do Kolubare

Šabac – Iako centar Mačvanskog okruga, Šabac je u regionalnom povezivanju ostao kraćih rukava u odnosu na Valjevo. U nekadašnjem Podrinsko-kolubarskom regionu sedište političkih organizacija bilo je u Šapcu, dok su se Skupština regionalne zajednice i sedište privrednih ustanova nalazili u Valjevu. “Kadrovi” su svakog dana putovali iz Valjeva u Šabac i obratno, ali je postojala nekakva institucionalna ravnoteža. Međutim, podelom na okruge Šapcu je od regionalnih službi malo toga pripalo: Centar za katastarsku upravu, koordinacija rada opštinskih organizacija Crvenog krsta…

Na drugoj strani u Valjevu je sedište Trgovinskog suda, Privredne komore, Odeljenja ministarstva prosvete, Zavoda za zaštitu spomenika, čak i službe DB, Vojske, Telekoma… Šabac je znatno privredno razvijeniji, ali se za razne potvrde, registraciju i slično mora ići u Valjevo. Poređenja radi Mačvanski okrug ima osam opština sa oko 320.000 stanovnika, dok Kolubarski okrug ima šest opština i oko 250.000 stanovnika.
Opština, a sada Grad Šabac, ima oko 123.000, a Valjevo oko stotinu hiljada stanovnika. Šapčanima posebno teško pada što nadležnost u prosveti ima Odeljenje u Valjevu, a samo Šabac ima 12 osnovnih i osam srednjih škola, dok ceo Mačvanski okrug ima za trećinu više đaka i nastavnika. Istorijski gledano Šabac se kao grad pominje u 15. veku, ali se zato za neke poslove na rekonstrukciji tvrđave u Starom gradu mora tražiti dozvola od Zavoda za zaštitu spomenika u Valjevu. A tu su i druga vredna zdanja, kao što je, na primer, gotovo čitava Gospodar Jevremova ulica, gde se i za sitne popravke pita Zavod.

Državna bezbednost ionako nikad nije bila transparentna, ali su pojedini Šapčani teška srca išli u Valjevo i tražili svoj dosije. Čak i kada se putem informacija traži neki telefonski broj, impulsi za ovu vrstu usluga knjiže se u valjevskoj centrali. Od Šapca do Valjeva ima 64 kilometra i mnogi su prinuđeni da prevale ovaj put, pri čemu im ne pomažu uvek ni savremena sredstva komunikacije.

Nije sve u troškovima, već je reč i o statusu. Ako je Šabac formalno postao grad njegovi žitelji očekuju da to postane i suštinski i bude barem ravnopravan sa Valjevom. A da se to može pokazuje i primer Šabačko-valjevske eparhije koja se podelila i ima odvojena sedišta – u Šapcu i Valjevu.

Napisao: D. Eraković

Preuzeto sa: http://www.danas.co.yu/20080310/vojvodina1.html#11

Optužujem gradonačelnika za smrt dvojice beskućnika

24.10.2007.

Optužujem Jovana Tomića za smrt dvojice beskućnika, Dragana Muratovića (64) iz Osladića i Dragana Jankovića (59) iz Lelića. Prvi je izgoreo u slamnoj košari za ovce koja se zapalila dok je pokušao da se zagreje po mećavi u febraru 2005. godine. Drugi nije preživeo prvi jutarnji mraz pre nekoliko dana, našli su ga šćućurenog kraj ograde Novog groblja gde se hranio od onoga što nadje na grobovima.

Nevelika, jeftina zgrada negde na periferiji grada, sa zajedničkom spavaonicom i desetinom kreveta na sprat, najnužniji sanitarni čvor, čajna kuhinja i skromna trpezarija: taman toliko bi bilo dovoljno da se spasu dva ljudska života, dva nesrećna Dragana i da se privremeno usreće desetine beskućnika. Cena? Par desetina hiljada evra. Zar je to mnogo? Približno onoliko koliko je Valjevo koštao azil za pse. Ili Tešnjarske večeri i Džez festival.

Bezdušne opštinske vlasti nisu se setile ili htele da naprave azil za beskućnike, zbog čega su strašnom smrti umrla dva usamljena beskućnika. Ako je smrt prvog beskućnika u zimu 2005. bila tragičan propust, kako nazvati drugu smrt od pre par dana osim zločinačkim nemarom Jovana Tomića i njegovih saradnika? Prokleti da su oni kojima je gradnja azila za pse važnija od gradnje skloništa za beskućnike, kojima je dobrobit pasa važnija od dobrobiti ljudi.

Sledi citat dve slične, tragične Betine vesti iz Valjeva, iz 2005 i 2007:

ZEM-VALJEVO-NESRECHA

Dragan Muratovich izgoreo u kossari za ovce

VALJEVO, 14. februara 2005. (Beta) – Dragan Muratovich (64) iz
Oseccine, izgoreo je u subotu u kossari za ovce u ataru sela Osladich,
potvrdjeno je danas u Okruzznom sudu u Valjevu.

Muratovich je bio beskuchnik iz sela Konjic koji se, kako se
pretpostavlja, u kossaru Stanka Andricha sklonio zbog hladnoche,
recceno je agenciji Beta u Okruzznom sudu.

Muratovich je da bi se zagrejao zapalio vatru, a pozzar je
najverovatnije izbio dok je Muratovich spavao.

Istrazzni sudija Okruzznog suda u Valjevu, Dragan Obradovich koji je
obavio uvidjaj, naredio je da se Muratovichevo telo prenese u
Valjevsku bolnicu kako bi bila obavljena obdukcija.

Policija je nastradalog Dragana Muratovicha identifikovala uz pomoch
messtana sela Osladich i Miliccinica.

(Kraj) trs

Beskućnik u Valjevu umro od hladnoće
Ponedeljak, 22. oktobar 2007. 14:19

Beskućnik Dragan Janković (59) iz sela Lelić, kod Valjeva pronadjen je mrtav u blizini Novog groblja u tom gradu, potvrdjeno je Beti u Okružnom sudu.

Pregledom posmrtnih ostataka je ustanovljeno da nema tragova nasilne smrti, a istražni organi pretpostavljaju da je pokojni Janković preminuo od posledica hladnoće u noći izmedju nedelje i ponedeljka.

Jankovićevo beživotno telo pronadjeno je u Suvoborskoj ulici, u blizini Novog groblja, gde je živeo i hranio se od onoga što nadje na grobovima ili mu da rodbina pokojnika.

Istragu vodi istražni sudija Okružnog suda u Valjevu Milan Aleksić.

(Beta)

Tripković preti kritičarima: MUP juri dedu s tri infarkta

Predgovor: O razlozima uvođenja cenzure na ugradu.info

“If they come for me in the morning, they will come for you in the night”
(Angela Davis)

Nemam drugi način da odgovorim na saopštenje uredništva sajta ugradu.info od 22.12.2007. jer nije dozvoljeno komentaristi to saopštenje, a administrator pomenutog sajta uredno briše sve nove poruke na ovu temu – što samo po sebi govori o nečasnim motivima i sumnjivim razlozima za prikrivanje teksta koji sledi:

Zbog donjeg bloga – u kojem se pominje načelnik valjevskog MUP – autoru je bez opomene i najave ukinut nalog, obrisani svi postovi i blokiran pristup sajtu ugradu.info! Da se ne lažemo, nije tačno da je motiv za suspendovanje naloga i svih blogova E.Milbank ono što je navedeno u saopštenju uredništva, da “je član ovog portala pod pseudonimom Elizabet Milbank zloupotrebio slobodu govora na ovom sajtu koristeći blog kao sredstvo za lične obračune sa pojedincima.” To, prosto nije istina! Urednica sajta i ja odlično znamo o čemu se zapravo radilo i da je dato objanjenje lažno. Naša višednevna email prepiska to lako može potvrditi. Ticala se ličnih stvari i nije sadržala niti jedno upozorenje i najavu problema sa mojim blogovima. Uostalom, koga je npr. mogao dirati i zašto je obrisan nedavni blog sa naslovom “10 dobrih medicinskih razloga za dobar seks” i još puno sličnih mu? Zbog zloupotrebe slobode govora?

Gospodja Kristina Cvejanov, urednica sajta u gradu.info, slomila se između šargarepe i štapa koje su joj lukavci pripremili: prvo joj je, prema sopstvenom priznanju, desetak dana pre ovog događaja ponudjeno primamljivo mesto podpredsednika ND/Liberala Srbije, a zatim je, citiram, s druge strane obaveštena da joj preti opasnost da zbog pisanja E.Milbank izgubi važne poslovne partnere, a onda je još iz mog poslednjeg bloga (koji ovde prenosim) saznala o direktnoj pretnji Ilije Tripkovića, generalnog direktora ZC Valjevo. U pauzi pozorišne predstave “Odumiranje” ili neposredno posle nje, Kristini Cvejanov sugerisano je da, citiram, nekolicina veoma moćnih i veoma bogatih sugrađana pretpostavlja da ona lično stoji iza tekstova E.Milbank, što njenu privatnu firmu može dovesti do gubitka važnih poslova… I tako to… A i izbori su pred vratima… Bolje da ona sama nešto preduzme i ućutka prodorni glas, nego…

Dakle, u osnovi, novac je u pitanju. Nije bila reč o zloupotrebi slobode govora već o trgovini slobodom, o njenoj trampi za hleb. Još jednom je ostvaren Đavolov naum: zarad materijalne egzistencije, odnosno hleba nasušnog, olako je žrtvovana sloboda. Ovaj put bila je to sloboda govora na sajtu ugradu.info.

Ipak, nema ljutnje. Verujem da izbor gospodje Cvejanov nije bilo mudar, ali i da nije bio ličan. Ugrožena joj je egzistencija. A od koga je ugrožena ili od strane kakvih to ljudi? To je pravo pitanje i pravi problem sajta ugradu.info i vascelog Valjeva.

Srdačan pozdrav, e.milbank@gmail.com

Tripković preti kritičarima: MUP juri dedu s tri infarkta

Na juče održanom svečanom prijemu povodom prijema lekara i medicinskih sestara u stalni radni odnos u valjevskom Zdravstvenom centru, primarijus Ilija Tripković javno, obraćajući se gledaocima lokalnih televizija, p(r)ozvao “neke što pišu svašta po blogovima” da mu se jave ako imaju šta da kažu. Ovo je zbilja “oralno doba”: Tripković izgleda ne prihvata napisane kritike na račun svojih službenika, ‘oće samo usmeno. Slabo čita otkako se ustoličio.

Direktor ZC-a istovremeno je s TV ekrana zapretio “pojedinim internet sajtovima” na kojima su se “mogle pročitati tvrdnje da je konkurs namešten i najavio tužbe protiv onih za koje se potvrdi da su takve glasine širili.” Ovaj Mihajlovićev sledbenik ne zna da je to u direktnoj suprotnosti sa obavezujućim stavom Saveta Evrope koji je usvojio Deklaraciju o slobodi komunikacija na Internetu a kojom se zabranjuje i osuđuje svaki vidi ograničavanja slobode iz člana 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U slučaju da MUP ne utvrdi istinitost navodno sporne izjave o nameštanju konkursa, Tripković je javno najavio otkaz njenom autoru, jednom nesrećnom medicinskom tehničaru, zbog navodne klevete ZC Valjevo. Valjevski MUP kao vrhovni arbitar istine, od njega da zavisi otkaz i materijalna egzistencija jednog čoveka?! Koliko je to perverzna i blasfemična zamisao, između ostalog svedoči tekst pod naslovom “Trogodišnja bitka jednog valjevskog policajca za pravdu” a koji možete pročitati klikom na postavljeni link.

Tripkovićeve javne pretnje MUP-om i otkazima imaju svrhu ućutkivanja i zastrašivanja sviju onih koji se bave manje ili više opravdanom kritikom ZC Valjevo, posebno zatvaranja usta onima koji rade u bolnici, na svojevrsnom mestu zločina nad mnogobrojnim pacijentima, žrtvama nebrige i nekompetetnosti Iliji naročito bliskih lekara i medicinskih sestara.
Zato je Tripkovićevim bolničkim oponentima dobrodošla anonimnost koja im je zagarantovana na Internetu, zato su im dragoceni otvoreni sajtovi poput ugradu.info, jer im se tako istovremeno obezbeđuje poštovanje privatnosti i pažnja javnosti – uz zaštitu od Ilijine odmazde.

Ipak, od jednog Ilije Tripkovića (sledbenika opskurnog DB-jca, D.Mihajlovića) stvarno možemo očekivati da inicira policijsku istragu protiv nesrećnog dede s trećim infarktom iz bloga “Zvati 94 ili Halo taxi” i njegove unuke zbog klevete da Ilijina hitna služba nije htela da ga preveze; možemo očekivati i istragu protiv “nezahvalne” porodice Č.D. iz bloga “U ZC Valjevo daju recept za samoubistvo” jer su posumnjali u kompetentnost Ilijine lekarke koja je potencijalnom samoubici prepisala lek koji izaziva samoubistvo; kao i istragu protiv dvoje tvrdoglavih lekara iz bloga “Kako da i vama stara majka zimuje u valjevskoj bolnici…” koji nisu hteli da prime zdravu majku jednog valjevskog direktora na zimovanje – bez direktorove intervencije. Itd. itd.

Tripkovićeve pretnje MUP-om ne treba olako odbaciti, ako ni zbog čega drugog onda zato jer Milenku Krstiću, načelniku policijske uprave Valjevo, uopšte ne bi bilo prvi put da nekoga nezakonito uhapsi ili mu pošalje policiju na vrata samo zato jer je taj pisao ili govorio nešto što se ne sviđa pojedinim uticajnim lokalnim moćnicima. Dvojica (takvih) bez duše – jedan bez glave!
Srećom, danas živimo u koliko-toliko otvorenom društvu u kojem nam kao odbrambena kontra-mera preostaje veoma mnogo načina da domaću i inostranu javnost obavestimo o medicinskim, policijskim i političkim zloupotrebama i korupciji individua poput Tripkovića, Krstića i sličnih im.

Poslednjih meseci u bolničkoj upravi jedna od briga je otkrivanje “insajdera”, odnosno ko to od njih javnosti odaje informacije o mnogobrojnim bolničkim skandalima. Reč je o družini koja je toliko korumpirana i zavedena Ilijinim narcizmom da zaboravlja kako njihov primarni posao ne treba da bude briga o informacijama, odnosno o prikrivanju i zataškavanju direktorovih grehova – već zdravlje pacijenata.

Verujem da je ono što se dešava u Z.C. Valjevo najbolje objašnjeno sledećim citatom sredovečnog lekara sa višedecenijskim iskustvom u bolnici, DS-ovca još od one davne zimske večeri 1989. kada je Mićun zajedno sa blizancima Petrović predstavio program DS-a u svečanoj sali valjevske gimnazije:
“Dok su direktore Zdravstvenog centra postavljali SK i SPS ni jednom za dvadeset pet godina mog rada u bolnici nije se desilo da neko od njih interveniše ignorišući i samovoljno potirući stručno mišljenje bilo kojeg valjevskog lekara. A danas retko prođe dan a da nema takvih intervencija sa najvišeg mesta. Uvek konspirativno, telefonom ili preko pažljivo odabranog posrednika. Nikada nije bilo ovakvog profesionalnog omalovažavanja lekara od strane rukovodstva bolnice. Ima sedam godina kako se bolnički rukovodioci i najbliži saradnici direktora ne biraju na osnovu profesionalne kompetentnosti, lekarskih i ljudskih vrlina, već na osnovu jednog jedinog, apsolutno vanstručnog kriterijuma: svoje spremnosti da bez pogovora podržavaju i ispunjavaju zahteve direktora.”

U ZC Valjevo daju recept za samoubistvo

U poslednja tri meseca u ZC Valjevo registrovana su dva odvojena sinhronizovana pokušaja samoubistva sedativima u kojima su učestvovale po dve mlade pacijentkinje, najbolje drugarice. Popile bi isti broj tableta pred rani odlazak na spavanje. Sve četiri devojčice hospitalizovane su u ZC Valjevo i detaljniji podaci se, barem teoretski, mogu dobiti u službama Pedijatrije i Prijema. Policija je bezuspešno pokušala da ustanovi da li iza sinhronizovanih pokušaja samoubistava stoji neka verska sekta. U najmanje jednom slučaju nisu imali saradnju roditelja.
Ovo je bio manji deo problema i povoda za ovaj blog. Sledi nešto znatno ozbiljnije…

Jednoj od pomenutih učenica čiji inicijali su Č.D., doktorka B.S.G. inače rukovodilac Odseka za decu i omladinu valjevske psihijatrije, prošle nedelje pepisala je lek Zoloft (gen. Sertraline). To je jak antidepresiv na čijem je uputstvu za korišćenje proizvođač (Pfizer) sam napisao da ima mnoge neželjene efekte među kojima je najznačajniji onaj o povećanju rizika za samopovređivanje i samoubistvo, posebno kod osoba mlađih od 25 godina!

Problem je u tome što Č.D. i njena porodica uopšte nisu bili obavešteni o neželjenim efektima i potencijalno tragičnim rizicima upotrebe Zolofta, niti im je skrenuta pažnja za neophodnost dodatnog opreza i nadzora. Č.D. je disciplinovana pacijentkinja koja redovno uzima pomenuti lek. Da li su ona i njena porodica svesni otkucaja paklene mašine koju su im podmetnuli vajni stručnjaci “dijagnostičko terapeutskog centra za 21. vek”?!

Neka ovde ostane zabeleženo da Valjevom slobodno šeta a u ZC ordinira i rukovodi (još jedno “zgodno” kadrovsko rešenje I.Tripkovića) lekar koji potencijalnim samoubicama (Tentamen suicidii) od nekoliko mogućih lekova olako prepisuje upravo onaj za koji je utvrđeno da može izazvati samoubistvo. Glupost ili namera B.S.G.? Teško može biti trećeg…

Kako da i vaša majka prezimi u valjevskoj bolnici?

Sinu se voljena majka ne ostavlja sama u selu preko zime. Bolešljiva je, kao skoro svi stari ljudi. Usamljena. Takoreći ostavljena. Sin nije siromašan. A ni mlad. Na osnovu koalicione raspodele dosspeo je za dobro plaćenog direktorčića jednog važnog gradskog preduzeća. Ipak, ne plaća mu se stotinak evra mesečno da neko u selu svakodnevno pazi majku, a gde su još troškovi za ogrev, struju, lekove, hranu… Uostalom, te pare može da daje za lizing, da ga ne oseti takoreći. U svoj valjevski stan ne može da je dovede – zbog žene. A treba i često putovati do sela kako bi je obilazio. I, dosetio se! Maestralno rešenje…

Smestiće majku nekako u valjevsku regionalnu opštu bolnicu (“moderno opremljen dijagnostičko-terapeutski centar za 21. vek”) da tamo prezimi, a na proleće, s prvim ili drugim lastama i baštenskim poslovima opet će je vratiti u rodnu kuću u visokom valjevskom zaleđu. Izračunao je i na kojem će se odeljenju staramajka osećati najbolje. Imati društvo, hranu i medicinsku negu. Osim toga, viđaće se češće nego do sada, mnogo češće. Ubedio je staricu, smestio u auto i dovezao u bolnicu. Međutim…

Lekarka, specijalista, pažjivo proučila istoriju bolesti i pregledala baku. Neće da je primi na odeljenje. Rekla mu: “Gospodine, vaša majka nije za lečenje, već za kućnu negu. Žao mi je”. Nezadovoljan odgovorom traži mišljenje drugog lekara, muškarca. Ovaj potvrđuje stručno mišljenje koleginice. “Staramajci bolnica neće pomoći. Ovo nije starački dom, trebale bi nam hiljade kreveta ako bi svako odabrao bolnicu umesto kućne nege.”

Pozeleneo od besa naš direktor vadi mobilni, okreće leđa lekarima i telefonira generalnom direktoru Zdravstvenog centra. Speakerfon on. Glasan razgovor. Direktor Centra ga umiruje, izvinjava se i kaže da će se postarati da baka bude odmah primljena. Nekoliko minuta kasnije zvoni telefon doktorke koja nije htela da primi staramajku. Javlja joj se šef jednog od bolničkih odeljenja: “Odmah primite baku i pošaljite na moje odeljenje. Preuzimam odgovornost.” Mamin sin upućuje prezriv pogled lekarima: “Šta ja uopšte sa vama da razgovaram” i pokazuje rukom kuda da odvedu staramajku.

Tako je pre neki dan počelo bakino tranziciono zimovanje o trošku sviju nas. I na kredit kod Svetske banke. Uspevaju ovakvi poduhvati zahvaljujući opštoj otupelosti javnosti (dobro dozirana medijska anestezija), seoski otresitom i domišljatom koalicionom direktorčiću, ali i onom primarijusu bez kompleksa i pardona, kojeg je grupa srodnih mu duša izabrala za Valjevca, ličnost 2004. godine. “To je nama naša borba dala.”

Kaže mi sredovečni lekar sa višedecenijskim iskustvom u bolnici, DS-ovac još od one davne zimske večeri 1989. kada je Mićun zajedno sa blizancima Petrović predstavio program DS-a u svečanoj sali valjevske gimnazije: “Dok su direktore Zdravstvenog centra postavljali SK i SPS ni jednom za dvadeset pet godina mog rada u bolnici nije se desilo da neko interveniše ignorišući i samovoljno potirući stručno mišljenje bilo kojeg valjevskog lekara. A danas retko prođe dan a da nema takvih poziva. Nikada nije bilo ovakvog profesionalnog omalovažavanja lekara od strane rukovodstva bolnice. Ima sedam godina kako se rukovodioci i saradnici direktora ne biraju na osnovu profesionalne kompetentnosti već na osnovu jednog jedinog, apsolutno vanstručnog kriterijuma: spremnosti da bez pogovora podržavaju i ispunjavaju zahteve direktora.”

Gimnazijski seksualni fantomi

Javno svedočim da su tokom poslednjih četvrt veka najmanje trojica oženjenih profesora Valjevske gimnazije seksualno uznemiravali ili iskorišćavali svoje učenice, sa manje ili više uspešnosti.

Repertoar (tj. erotski nastavni plan i program): Počinjalo je naizgled bezazleno sa pipkanjem guza i grudiju na časovima fiskulture; razvijalo se u pravo pohotljivo drpanje u osamljenim prostorijama ili mračnim delovima škole; uznapredovalo sa pokušajima zakazivanja večernjih izlazaka i ljubavnih sastanaka (uključujući one s maturantkinjama i brucoškinjama); a završavalo… Još se nije završilo.

Ona trojica čine 3-5% ukupnog broja gimnazijskih nastavnika oba pola u pomenutom periodu ili oko 10% muških nastavnika. Svojevremeno sam radila u gimnaziji, ali mi nisu poznati obrnuti slučajevi, u kojima su profesorke seksualno uznemiravale učenike.

Opisani postupci (najmanje!) trojice profesora ne samo da su krajnje neprihvatljivi sa stručnog, pedagoškog aspekta, već su još nemoralni i nečasni sa najobičnijeg ljudskog stanovišta. Ovakvo ponašanje verovatno predstavlja znak specifične lične i seksualne patologije. Iz ugla kakvog pravog muškarca, iskusnog i dokazanog ljubavnika, moglo bi se reći da je pomenuta trojka sklona nesportskom ponašanju: pravi ribolovci ne pecaju u ribnjaku. Ili, još bolje, u akvarijumu. Niti pecaju sitnu ribu.

U iznete podatke moguće je ali i nepotrebno sumnjati. Pre izvesnog broja godina oni su višestruko potvrđeni (triangulacijom): 1) razgovorima sa zlostavljanim učenicama Valjevske gimnazije, uključujući bivše; 2) razgovorima sa upućenijim kolegama, profesorima; i sa 3) rezultatima interne gimnazijske anonimne ankete koja je uz kontrolu profesora obavljena od strane učenika krajem osamdesetih godina prošlog veka a kojom je obuhvaćeno oko 20% ukupnog broja učenika. Svojevremeno je Napred objavio izvod iz rezultata ove ankete.

Epilog: U jednom jedinom prijavljenom slučaju seksualnog zlostavljanja učenice od strane gimnazijskog profesora, školske vlasti su reagovale i počiniocu zapretile otkazom. Ponavljam: zapretile. Poučene ovim primerom zlostavljane učenice se više nisu izlagale dodatnim neprijatnostima.

Naglašavam, bilo je to u ONO vreme. Ko veruje da se stanje u međuvremenu popravilo, sa svim kontroverznim tranzicionim socijalnim promenama, može biti da je preveliki optimista. Ili, prostije rečeno, žešće lud.

Марјанко за ред зна али га интимно не љуби баш

Ревија Колубара, новембарски број, 12-13. страница, текст под насловом ”Ред овде не станује. А кад ће, не знамо!”: Радован Марјановић, доктор наука и професор социологије на ваљевској Вишој економској школи, између многих својих учених мрзовољности, пребацује ДСС-у и СРС-у ”одсуство грађанског и чаршијског реда” поводом њиховог наводног одсуства са сахране београдског градоначелника. Бог те мазо! Вид’о он некако из далека да они нису били. Марјанко јавно сумња да су ”изостале и неке изјаве саучешћа породици” и пита се да ли ”уз одсуство јавног саучествовања у болу, нема интимне радости?!” Чуо он то све из далека некако. Каже даље, ”Назвати њихов чин сељачким, била би тешка увреда разума а не сељака. Село и сада зна ред, и на са’рану иде цело!” 

Тако нама наш Р.М. поиздаље умствује о београдским са’ранама, све осврћући се у гневу. Учени доктор развија ову тему нашироко и надугачко, јавно патерналише и све у шесн’ес’ доцира појединим политичким странкама, али некако само онима са српским предзнаком. Заборавља наш Rotary Марјанко један важан детаљ из своје персоналне и професорске историје који његовој политикантској, ученој хипокризији и лажном моралисању о ”реду који не станује овде” баш никако не иде у прилог: професор је целог свог живота неуобичајеном страшћу волео своје гимназијске ученице, потом студенткиње, а и све друге тек стасале жене. Таквима није манис’о. Јавна је чаршијска тајна: највећма је љубио младо месо. Што’но би рекли у наслову осмог албума Забрањеног пушења, ”Ходи да ти чико нешто да”! Многе Ваљевке, које су му родитељи поверили на социолошко образовање и васпитање, могу посведочити о изненађујуће дугачким и многобројним рукама данас времешног професора. Остаје нам да живимо са сасвим излишним сазнањем на које нас у поменутом чланку иронично подсећа исти овај Радован, ”да говеда целог века остају говеда, тако да им се не поверава оно што није за говеда”. Нек’ је на част и грешном Радовану и онима који ваљевској публици свакомесечно објављују лажна морална и политичка сочињенија.

Valjevski masonski pobratimi: Đukić, Mihajlović, Andrić…

Crni masonski pobratimi iz belog Valjeva

“Kao član Velike masonske lože, Mihajlović ne mora da strahuje za svoju političku a ni ličnu sudbinu, iako ga neće biti u parlamentu. U nekoj budućoj vladi taj čovek će ponovo igrati ključnu ulogu, ali ovoga puta iz senke“.
…
“Freemasonry plays the same role in Western society as the Communist Party did in the Soviet Union. Without belonging to the freemasonry there is no chance of a fast career, regardless of how talented one is.”

Posedujem kopiju originalnog dokumenta u kojem stoji crno na belo: u masonsku ložu “Pobratim” (koju su divlje obnovili isključeni otpadnici Velike lože Jugoslavija uz pomoć Ujedinjene Velike lože Nemačke) primljen je oktobra 1993. Slobodan Đukić, tada mason III stepena.
Sa klempavim Đukićem, kao jednim od dvojice garanata, u istu ložu u decembru 1994. primljeni su, kao masoni I stepena, Dušan Mihajlović (visoki Udbin oficir sa prekomandama u biznisu, opoziciji i masoneriji) i Vojislav Andrić (Mihajlovićev štićenik i uzdanica), i to tačno godinu dana pošto je njihova Nova Demokratija nenadano izdala DEPOS i preko noći prešla na stranu Miloševića, obezbeđujući time SPS-u neophodnu skupštinsku većinu za izbor predsednika Narodne skupštine i republičke vlade.

U masonskim dokumentima pominju se i drugi Valjevci (Jokić, Tufegžić, Tripković, Jovanović, Loma, Antonić, Ranković, Ćirić, itd.) ali su prva trojica posebno zanimljiva zato što svojim mračnim masonstvom upadljivo razotkrivaju licemernu prirodu jednog dela valjevske i srpske političke elite na kraju XX veka: sva trojica su iz vrha iste stranke, odnosno iz rukovodstva Nove Demokratije – Liberala Srbije i veoma vešto su se održavali u vrhu države (odnosno sprskih masona) uprkos svim političkim menama, obrtima i potresima, i u iznenađujuće širokom ideološkom okruženju u rasponu od nacionalističkog komuniste Miloševića do neoliberalnog globaliste Đinđića. Zahvaljujući veštim medijskim obmanama danas se ND pogrešno smatra strankom tzv. demokratske opcije. Pri tome se previđa da je masonima rukovođena ND pružala podršku Miloševićevom režimu istrajnije i u znatno dužem periodu nego, recimo, upravo zbog toga prokaženi Srpski radikali.

Pomenuti Valjevci najzaslužniji su i za formiranje valjevske masonske lože Kolubara i Rotari kluba (http://www.rotaryvaljevo.org.yu). Posebno su zanimljivi rotarijanci, jedna od mnogobrojnih tzv. “plavih loza” (plavom lozom se u izopačenoj masonskoj mistici zovu pažljivo prikrivena, polujavna-polutajna masonska udruženja) u obliku na oko lepih i pozitivno usmerenih udruženja građana iza čijih kulisa masoni maskiraju svoje prave aktivnosti. Opšta svrha “plavih loza” je osim kamuflaže, vrbovanja i sekularizacija: da forsiranjem “humanističkog” duha kroz nadhrišćanska i nadnacionalna (internacionalistička) okupljanja i propagandu, oslabe prevashodnu privrženost svojih članova hrišćanstvu podrivajući tradicionalne vrednosti, vernost Hristu, naciji i porodici.
Zanimljivo je da značajan deo valjevskih rotarijanaca čine masoni, ali da ipak to nisu svi. Drugi, manje uticajan deo čini tiha većina, tzv. korisni idioti, pioni masonerije, neobaveštena pešadija koju kao krdo usmeravaju i kojom mentalno manipulišu tajni masonski direktori. To je tipični novi valjevski građanski stalež i novopečena buržoazija, često vrlo dobar svet, ali duhovno nepismen, ideološko-politički zaglupljen i podložan manipulaciji. Oni su ponosni što su se nenadano upisali u nekakvu, kakvu-takvu, makar i tobožnju društvenu elitu. Tu su mahom pristojni novinari i lekari, ugledni učitelji i profesori, uspešni poslovni ljudi, kao i svi oni koji su manje ili više skloni društvenoj korupciji a sa jakom pretenzijom da se uz tajnu ispomoć dokopaju svog parčeta moći i da se lično emancipuju kroz pripadništvo eliti na vlasti.

Masonerija je u osnovi antihrišćanski, satanistički i totalitarni tajni kult čiji je primarni cilj izgradnja Svetske države, Novog svetskog poretka i duhovnog Solomonovog hrama u kojem je ne-masonima namenjena uloga robova i bukvalnih ljudskih žrtava koje će biti prinošene njihovom Slobodnom zidaru, Velikom Graditelju Svih Svetova. Ako i dozvolimo mogućnost da je masonska organizacija kroz svoju hiljadugodišnju istoriju možda ponešto i “uradila belim rukavicama, bez krvi i prljavštine”, jasno je da kako je to moglo važiti samo dok pomenuti valjevski smutljivci nisu goli do pojasa ušli u takozvanu “sobu izgubljenih koraka” tokom inicijacije novih pripadnika masonske sekte.
Možemo čak i da pretpostavimo kako su pomenuta gospoda “u novi život ušli potpuno čisti i da su stari život ostavili iza sebe“ te da su ozbiljno nameravali da ”započnu s gradnjom nove ličnosti, koja nije rođena od boga već je stvorena voljom čoveka, gradnju tog unutrašnjeg ličnog hrama“, ali ostaje sporna činjenica da su ista gospoda značajan deo svojih nezakonitih i s mafijom povezanih poslova – u rasponu od crnoberzijanske tgovine hranom s ratom napaćenima preko svesnog ignorisanja priprema Đinđićevog atentata (posle koga je na mesto premijera ustoličen mason) pa sve do lopovske privatizacije valjevskog “15. septembra” uz pomoć DB – obavljali kako pre tako i posle svog ulaska u masonsko udruženje gde ih “ruka moćnog prijatelja uvek štiti”.
Podsećam kako je starešina pomenute lože “Pobratim” bio i preminuli slikar, avanturista Dragan Malešević Tapi, još jedan saradnik Udbe. Malešević je pod nerazjašnjenim okolnostima izdahnuo prlikom isleđivanja u beogradskoj policiji tokom jednog od Mihajlovićevih navodnih pokušaja obračuna sa beogradskom mafijom i žestokim momcima.

Današnji “Pobratim” je divlja, anacionalna masonska loža koja je u najvećoj meri doprinela da Srbija propati u poslednjoj deceniji a koja i sada čini da se Srbija u nemačkom i američkom interesu što više dezorijentiše, rasturi i svede na beogradski pašaluk pa da nam oni na srspki tron postave svog “brata” i podanika britanske krune Aleksandra Karadjordjevića.
I bilo bi, reklo bi se, ponešto manje strašno da među “pobratimima” nema tolikih, prividno uglednih i značajnih savremenih Valjevaca. Srećom po dobromisleće ljude upravo su sami masoni autori sledećih proročanskih stihova koji će im se pre ili kasnije samoispunjavajuće obiti o glavu: “U zavisnosti koliko nam je jak kamen temeljac toliko će nam biti jak i hram. Na loš temelj ne možemo graditi dovoljno visoko.” I neće još dugo, tako nam Bog pomogao.

***

“Three-quarters of US presidents in the Twentieth Century were high-level Masons. Both Bush and Kerry are Masons (Skull and Bones.) FDR, Churchill, Lenin, Trotsky, Stalin and Tito were masons. Most Zionist leaders were and are Masons. Gerhard Schroeder, Jacques Chirac and Tony Blair are Freemasons. So is Sadaam Hussein, which suggests the Iraq war could be a sadistic charade. There are over six-million Masons in 32,000 lodges around the world including 2.5 million in the US. In 1929, 67% of Members of Congress were Masons. There are 360,000 Masons in England. More than five per cent of British judges are Masons. Freemasonry plays the same role in Western society as the Communist Party did in the Soviet Union. Without belonging to the freemasonry there is no chance of a fast career, regardless of how talented one is.

Keep in mind that Communism was a Masonic enterprize and the puzzle starts to take shape. Freemasons not only control politics but also virtually every sector of Western society, including science and culture. The present cultural life has become virtually unconscious, we have witnessed the beginning of cultural senility. In his pamphlet “The Open Conspiracy: Blueprint for a World Revolution” (1929) the freemason H.G. Wells describes an “open secret society” consisting of society’s leading men operating as a hidden force to secure world resources, reduce population through war and replace the nation state with world dictatorship.”

Crossing the Rubicon: The Decline of the American Empire at the End of the Age of Oil

“Crossing the Rubicon” 4.21MB Free FULL (.pdf) ebook:

http://rapidshare.de/files/29074320/Crossing_The_Rubicon.zip

ili

http://mihd.net/1.1327/0865715408.zip.html

The official website is here: http://www.fromthewilderness.com/store/books.shtml#ruby
PDF ebook: 696 pages
Publisher: New Society Publishers (October 1, 2004)
Language: English
ISBN: 0865715408

It places 9/11 at the center of a desperate new America, created by specific, named individuals in preparation for Peak Oil: an economic crisis like nothing the world has ever seen. The attacks of September 11, 2001, were accomplished through an amazing orchestration of logistics and personnel. Crossing the Rubicon discovers and identifies key suspects-finding some of them in the highest echelons of American government-by showing how they acted in concert to guarantee that the attacks produced the desired result.

Crossing the Rubicon is unique not only for its case-breaking examination of 9/11, but for the breadth and depth of its world picture-an interdisciplinary analysis of petroleum, geopolitics, narcotraffic, intelligence and militarism-without which 9/11 cannot be understood.

In reality, 9/11 and the resulting “war on terror” are parts of a massive authoritarian response to an emerging economic crisis of unprecedented scale. Peak Oil-the beginning of the end for our industrial civilization-is driving the elites of American power to implement unthinkably draconian measures of repression, warfare and population control. Crossing the Rubicon is more than a story. It is a map of the perilous terrain through which, together and alone, we are all now making our way.

Primarijus Tripković zabrinut zbog objavljenih skandala. Lokalni mediji nisu.

Nedavno se u lokalnom rukovodstvu tzv. Liberala Srbije i u upravi Zdravstvenog centra ozbiljno razgovaralo o ovde objavljivanim bolničkim skandalima Tripkovićevih pulena. I nagadjalo se o tome ko stoji iza Valjevskih foruma i mojeg nicka. Nije bitno šta je zaključeno, bitno je da su svi oni svesni da ne mogu demantovati činjenice koje su ovde publikovane.

A naročito je bitna jedna druga stvar: dok Tripković, kao glavni vinovnik i direktor ZC Valjevo, očigledno strepi i ozbiljno se bavi pokušajima zataškavanja na ovom mestu razotkrivenih skandala – za to vreme iste te skandale novinari RTV Marš prećutkuju i nastavljaju da beslovesno prepisuju i bezrezervno emituju PR saopštenja sa Tripkovićevom propagandom namenjenoj polupismenom ili poluobrazovanom pretežnom delu valjevske javnosti. Blažena gluposti!

Dobro je da smo uopšte živi uz toliko loše lokalne medije, urednike i novinare, čiji se profesionalni domet najčešće iscrpljuje u nezainteresovanom učešću na konferencijama na štampu i rutinskom “štrihovanju” PR saopštenja stranaka i drugih interesnih grupa. Novinari bi trebalo da znaju da misle umesto da prepisuju, njihov je suštinski posao da beskompromisno štite interese javnosti postavljajući javnim službenicima oštroumna i nezgodna pitanja; da ne učestvuju u političkim obmanama i policijsko-debeovskim zataškavanjima (kao što to radi deo redakcije Kolubare i Napreda) već da istražuju i objavljuju sve bitne pojave od javnog interesa, baveći se uzrocima a ne samo posledicama mnogobrojnih lokalnih problema. A to, pak, traži ne samo stručnost – koju je inače teško uočiti izvan redakcije Radio Valjeva – nego i znatno više elementarne odgovornosti, istinoljubivosti i poštenja nego što je pojedincima Bog dao, zar ne?
Može biti da vlasnik RTV Marš nije kadar da prilikom izbora (pojedinih) novinarki racionalno prihvati sledeći opravdani cinizam: da je inteligencija srazmerna veličini sisa, krave nikada ne bi završavale kao govedina!

Uz krajnje neodgovorne novinar(k)e, poput onih sa RTV Marš, kojima dobrobit i životi sugrađana izgleda da malo ili nimalo znače, dr Tripković udružen sa svojim bolničkim dr Mengeleima može još neko vreme ostati relativno neometan u svom pretencioznom i nestručnom poigravanju sa zdravljem Valjevaca uz pomoć para Svetske banke (koje ćemo na kraju svi mi vraćati) a za račun liberalnih i ostalih tajnih “graditelja” mračnog masonskog Hrama. A onda…